Svaki bi čovek voleo da zivi na selu pod uslovom da je ono smešteno negde u gradu. Tacno je da svet postaje globalno selo, ali ni u takvom svetu urbana sredina ne moze da opstane bez rurarne. Nasi predci " Panonci " ziveli su u zemunicama, koje su kasnije zamenuli pletarama, takozvanim blatnjarama. Vremešniji Vojvođani pamte kako su se nekad pravile a i danas se jos moze naći kuće od naboja, sa tr
šcanim lako zapaljivim krovom. Ljudi lako prelaze iz jednog stana u drugi ali kuću teško ostavljaju i zaboravljaju. Vojvodina je bila i ostaće zemljoradnička regija sa svojim selom i salašima kao simbolom ukorenjenosti, istrajnosti i sigurnosti. Kazu da je najčesci san svakog stanovnika ove planete da zivi u svojoj kući sa avlijom-dvorištem neostvarljiv, jer jednostavno na zemljinoj kugli nema dovoljno mesta. Koliko je onda bogat jedan salašar ? Kada su paori svoja domacinstva izmeštili van sela ili grada, da bi bili blizi zemlji, bili u smislu produktivniji u svom poslu, nastali su salaši. Ako je modre talase Panonskog mora zamenilo zuto klasje zita, oda su salaši ostrva u ravnici. čardaci, ambari ni na nebu ni na zemlji, panonske "nojeve barke" sa autenticnim primercima ljudi, zivotinja i biljaka. Simbol pozitivne osame, individualnosti, bezkonfliktnog zivota. Izvorište zdrave Vojvođanske mentalne energije. Domaćina salaša ne moze iznenaditi nezvani gost jer se još iz daleka vidi a komšija je opet salašarima uvek bio nešto više i vaznije nego onima na selu. Na salašima se zivelo i radilo u dosluhu sa prirodom, pa su od prirodnih materijala i sazdani. Okruzenje je narušeno tek koliko se moralo. Nema tragova zagađenja, simbola prirodne neravnoteze. Kada sa salaša odu ziva bića on će tiho i polako da umre, vraćajući se prirodi. Lepo ali ne dok smo mi tu. Pod istim krovom sobe ( prednja, zadnja, gostinska-čista ), špaz, gonak, podrum, kujna. štala, čardaci, ambar, obor i svinci, avlija, višnje, dudovi, bagrem a okolo nepregledne njive. Zadesi se poneka salašarska crkvica, škola, bircuz. štalu je ponekad teško razlikovati od kuće, sto je znak dubokog poštovanja prema zivotinjama. Zlatno doba salaša je bilo u prošlom veku, do drugog rata. Daleko od naselja, ni selo ni grad ali ipak blizu puteva, lako su svoje proizvode plasirali prema Pešti, Beču ili Beogradu. Najveci broj ih je vremenom proširivan dok su preostali ostavljeni da sami sebi prekrate muke. Umetnost ako je bila trajnija od čeljusti vremena , znala je da nam u pesmi , priči, crtezu, sačuva poneki salaš. Danas posle duge pauze, u svetlu propagiranja " novih " ekoloških vrednosti, svedoci smo svojevremene renesanse salaša. Sada je to salaš- restoran, motel sa strujom i tekućom vodom,apartmanima, konferencijskim salama. Ipak pored svega toga salaši strpljivo čekaju da ponovo budu otkriveni i da širom otvore vrata otkrivajući gostinske sobe starih paorskih domaćinstava sa starinskim komadima nameštaja, mirisom dunja, jabuka i čiste posteljine. široke su mogucnisti salaša pogotovu za razvoj eko ili zelenog turizma. Nekada se na salašima zivelo teško i lepo a danas bi se moglo ziveti isključivo lepo, za čega imamo sve preduslove.
